субота, 31. мај 2014.

Sva sreća



         Neka me je muka savladala proteklih dana, a i nedelja. Ona, ljudska mučnina i gorčina koja ti stoji u grlu, kao od suvog kikirikija, pomalo Sartrovska.
Gledaš vesti, čitaš novine, pratiš šta se dešava, deliš vesti, tegliš, prevoziš, donosiš, odnosiš, redjaš...i onda čekaš šta će da se desi svim tim ljudima koji su direktno bili ugroženi i uzdrmani katastrofalnom vremenskom nepogodom, a i pre nepogode.

        U celom tom haosu, nadju se tu i neki mudeviti ljudi koji se nešto pitaju i koji zapravo donose odluke o daljoj obnovi zemlje. Fakat je da takvi ljudi moraju da postoje u jednoj državi. S tim što su kod nas to mahom iste face koje se pojavljuju poslednjih dvadeset i kusur godina. 
Ali, da ne davim sa proteklim vremenima, svi smo umorni već.
       Ima i nekih novih, mladih, perspektivnih, nadasve pouzdanih stručnjaka kojima je pripisan status političkih eksperata. Golobradi, novokomponovani sledbenici velikog vodje kojima je jedina biografija u životu, skakanje iz partije u partiju. Sumorno, besmisleno i bezizlazno, barem meni.
Sva sreća pa imam bluz Stivena Sigala da me razgali.

Mali od palube sa svojim novim menadžerom, a starom gradskom facom, ukida pomoć svratištima, penzionerima, školarcima, trudnicama, ali zato ’ajmo svi da pravimo decu, jer bela kuga je to. E da, Belefa neće više biti, a i koji će nam. Kulturna delatnost je ionako jaka i prisutna u našoj Srbiji. Malo da je primirimo.
Sva sreća pa Narodni muzej radi kako treba.

        Mislim da je odlična odluka gradskih vlasti da se na licitaciji prodaju automobili. Ne znam ko će ih kupiti jer na oglasima ima jeftinijih, ali ipak Škode, Renoi, i po neki Krajsler su sigurno skuplji od svih Audija, Mercedesa i ostalih Beemveova, u kojima se ponosno šepure svi zvaničnici. Ako se ne varam i u Železnicama imaju dosta dobrih i brzih kola. 
       Sva sreća pa su tolike automobile iskoristili da se prevoze ljudi, zahvaćeni nemilim dogadjajima, umesto što su se gradjani sami organizovali. Čuo sam da se nečija ćerka dovozi i odvozi iz Beograda u Novi Sad, službenim državnim kolima, sa sopstvenim šoferom. Negde je pisalo. Valjda ćerka one starije, farbane gospodje što barata lovom. Tu je i njena pomoćnica, viceguvernerka i bivša ministarka koja je dobila povećanje plate sa 4 soma evra na 5.
Sva sreća pa nam je dinar stabilan.

       Je l’ smo našli onu mašinu što ima onu ruku da prebacuje? A da, ministar za vanredne situacije je zadužen za to. Treba i one puteve da završi, a samim tim valjda i one legalizacije. Biće to sve u redu. Ja mislim da su svi uvereni u kompetentnost ministra, a i ostalih ministara, prvenstveno Premijera koji ih organizuje.
      Čujem da će nevladin sektor da barata parama za obnovu države nakon poplava. Tačnije Blagojević. Naravno! I treba da saradjuje sa Vladom naše republike. Kad budu izbori, vodiće računa o ispravnosti istih, a kad je frka, pomagaće državi da se rasporedjuju lova i pomoć gde treba. Drago mi je da je naš Premijer posle toliko godina počeo da veruje nevladinom sektoru. Oni su ranije obično bili strani plaćenici, ali više nisu.
Sva sreća pa mogu i ja da „huhnem“ jednom u dramskoj pauzi.

      Mladjani ministar obrazovanja i nauke reče pre neki dan kod Olje da mladi treba da idu u inostranstvo da se školuju. Ali ’ajde to manje-više. Mnogo ih je otišlo i nikad se nije vratilo, pa što sad ne bi mogli isto. Nego nisam znao da je lakše i brže završiti privatni fakultet od državnog. To nam takodje reče nekadašnji petnički polaznik. Šta je tu je. Valjda se više traži na državnom ili ima više da se uči. Nije nemoguće. 
      Upravo postapsolventujem na jednom državnom faksu, bogami evo osma godina. Ili je težak, ili nisam učio na vreme ili sam nešto drugo radio, ko će ga znati. Nisam pametan. Sad mi dodje nekako krivo što nisam spičio neki ministarski, privatni faks. Čujem da su i devojke tamo lepše, a i brže se dobije posao.
Možda da ukinemo državne i sve faksove privatizujemo, ko hoće neka od toga pokupi lovu, a klinci da se školuju kako dolikuje, brzo i efikasno, pa neka „pale iz zemlje“, kako to reče jedan privatni rektor, svojevremeno.

     Videćemo šta će se dalje zbivati. Ćeraćemo se još, reče jednom neko. Ko sa kim, kako i gde, nije bitno.
Uvek smo bili solidarni, pa nam je to zalog za bilo kakvo sranje koje još može da nas strefi, osim onda kad nismo.
Dok ovo pišem, naš veliki vodja i dalje maše sa opštinske terase u Krupnju. Ako! To je bre prava motivacija!
Svi ostali igrači će ili da otpadnu ili da dobiju unapredjenje, a karton ostaje da diriguje.

Opet neka muka...onaj isti kikiriki, onaj isti Sartr.
Sva sreća pa me umiruje peskoviti glas i besprekorno slajdovanje na gitari, svetskog aikido bluzera u obradi pesme "Hoochie Coochie Man".
Radujem se njegovom dolasku.