Neka me je muka savladala proteklih dana, a i nedelja. Ona, ljudska mučnina
i gorčina koja ti stoji u grlu, kao od suvog kikirikija, pomalo Sartrovska.
Gledaš vesti, čitaš novine, pratiš šta se dešava, deliš vesti, tegliš,
prevoziš, donosiš, odnosiš, redjaš...i onda čekaš šta će da se desi svim tim
ljudima koji su direktno bili ugroženi i uzdrmani katastrofalnom vremenskom
nepogodom, a i pre nepogode.
U celom tom haosu, nadju se tu i neki mudeviti ljudi koji se nešto pitaju i
koji zapravo donose odluke o daljoj obnovi zemlje. Fakat je da takvi ljudi
moraju da postoje u jednoj državi. S tim što su kod nas to mahom iste face koje
se pojavljuju poslednjih dvadeset i kusur godina.
Ali, da ne davim sa proteklim
vremenima, svi smo umorni već.
Ima i nekih novih, mladih, perspektivnih, nadasve pouzdanih stručnjaka
kojima je pripisan status političkih eksperata. Golobradi, novokomponovani
sledbenici velikog vodje kojima je jedina biografija u životu, skakanje iz
partije u partiju. Sumorno, besmisleno i bezizlazno, barem meni.
Sva sreća pa imam bluz Stivena Sigala da me razgali.
Mali od palube sa svojim novim menadžerom, a starom gradskom facom, ukida
pomoć svratištima, penzionerima, školarcima, trudnicama, ali zato ’ajmo svi da
pravimo decu, jer bela kuga je to. E da, Belefa neće više biti, a i koji će nam.
Kulturna delatnost je ionako jaka i prisutna u našoj Srbiji. Malo da je
primirimo.
Sva sreća pa Narodni muzej radi kako treba.
Mislim da je odlična odluka gradskih vlasti da se na licitaciji prodaju
automobili. Ne znam ko će ih kupiti jer na oglasima ima jeftinijih, ali ipak
Škode, Renoi, i po neki Krajsler su sigurno skuplji od svih Audija, Mercedesa i
ostalih Beemveova, u kojima se ponosno šepure svi zvaničnici. Ako se ne varam i
u Železnicama imaju dosta dobrih i brzih kola.
Sva sreća pa su tolike
automobile iskoristili da se prevoze ljudi, zahvaćeni nemilim dogadjajima,
umesto što su se gradjani sami organizovali. Čuo sam da se nečija ćerka
dovozi i odvozi iz Beograda u Novi Sad, službenim državnim kolima, sa
sopstvenim šoferom. Negde je pisalo. Valjda ćerka one starije, farbane gospodje
što barata lovom. Tu je i njena pomoćnica, viceguvernerka i bivša ministarka
koja je dobila povećanje plate sa 4 soma evra na 5.
Sva sreća pa nam je dinar stabilan.
Je l’ smo našli onu mašinu što ima onu ruku da prebacuje? A da, ministar za
vanredne situacije je zadužen za to. Treba i one puteve da završi, a samim tim
valjda i one legalizacije. Biće to sve u redu. Ja mislim da su svi uvereni u
kompetentnost ministra, a i ostalih ministara, prvenstveno Premijera koji ih
organizuje.
Čujem da će nevladin sektor da barata parama za obnovu države nakon
poplava. Tačnije Blagojević. Naravno! I treba da saradjuje sa Vladom naše
republike. Kad budu izbori, vodiće računa o ispravnosti istih, a kad je frka,
pomagaće državi da se rasporedjuju lova i pomoć gde treba. Drago mi je da je
naš Premijer posle toliko godina počeo da veruje nevladinom sektoru. Oni su
ranije obično bili strani plaćenici, ali više nisu.
Sva sreća pa mogu i ja da „huhnem“ jednom u dramskoj pauzi.
Mladjani ministar obrazovanja i nauke reče pre neki dan kod Olje da mladi
treba da idu u inostranstvo da se školuju. Ali ’ajde to manje-više. Mnogo ih je
otišlo i nikad se nije vratilo, pa što sad ne bi mogli isto. Nego nisam znao da
je lakše i brže završiti privatni fakultet od državnog. To nam takodje reče
nekadašnji petnički polaznik. Šta je tu je. Valjda se više traži na državnom
ili ima više da se uči. Nije nemoguće.
Upravo postapsolventujem na jednom
državnom faksu, bogami evo osma godina. Ili je težak, ili nisam učio na vreme
ili sam nešto drugo radio, ko će ga znati. Nisam pametan. Sad mi dodje nekako
krivo što nisam spičio neki ministarski, privatni faks. Čujem da su i devojke
tamo lepše, a i brže se dobije posao.
Možda da ukinemo državne i sve faksove privatizujemo, ko hoće neka od toga
pokupi lovu, a klinci da se školuju kako dolikuje, brzo i efikasno, pa neka
„pale iz zemlje“, kako to reče jedan privatni rektor, svojevremeno.
Videćemo šta će se dalje zbivati. Ćeraćemo se još, reče jednom neko. Ko sa
kim, kako i gde, nije bitno.
Uvek smo bili solidarni, pa nam je to zalog za bilo kakvo sranje koje još
može da nas strefi, osim onda kad nismo.
Dok ovo pišem, naš veliki vodja i dalje maše sa opštinske terase u Krupnju.
Ako! To je bre prava motivacija!
Svi ostali igrači će ili da otpadnu ili da dobiju unapredjenje, a karton
ostaje da diriguje.
Opet neka muka...onaj isti kikiriki, onaj isti Sartr.
Sva sreća pa me umiruje peskoviti glas i besprekorno slajdovanje na gitari,
svetskog aikido bluzera u obradi pesme "Hoochie Coochie Man".
Radujem se njegovom dolasku.
